Srbija propada, Vučić napreduje

Piše Srđan Škoro

Kad premijer Aleksandar Vučić priča o pristojnosti, pristojnim ljudima se diže kosa na glavi. Kada govori o sprovedenim reformama i ugledu koji Srbija uživa u svetu zahvaljujući njemu, iole pametni ljudi padaju u očajanje. Dok pominje povećanu zaposlenost, nezaposleni se sve više primiču kontejnerima i to onima gde žive pripadnici vladajuće većine.

Kad poziva na dijalog koji je prethodno svuda i na svakom koraku ukinuo, misleći ljudi postaju depresivni. Pričajući o tome kako ne utiče na medije, koji su, inače, svi pod njegovom kontrolom, čestite novinare i urednike hvata panika.

Kada patetično konstatuje da će izgubiti izbore zbog odlučnosti da od Srbije napravi normalnu zemlju, obavešteni znaju da pravih izbora više neće biti, a da je naša država bankrotirala u svakom smislu. Ekonomskom, moralnom, istorijskom, geografskom, demografskom…

Povlačenje ogromne većine naroda pred vidljivim nasiljem koje sprovodi premijer i njegova stranka je prosto neshvatljivo. Dovoljno je imati dve funkcionalne vijuge u mozgu i samo trunku morala, pa sagledati u kakav nas ponor vodi ova njihova priča. A takvi su, priznaćete, i u ovakvoj Vučićevoj Srbiji, ipak, u većini. I to stvarnoj, a ne lažnoj koju želi da predstavi trenutno vladajuća garnitura. Zašto onda ćute?

Zar se može napredovati dok je na čelu policije čovek sa plagiranim doktoratom i nadimkom Slina, ili dok nam vojsku postrojava keramičar i to loš, sa iskustvom švercera kafom. Da li je moguće da iko veruje da se Srbija može reformisati sa ljudima poput Zorana Babića, šefa poslaničke grupe naprednjaka, koji govori i deluje kao da su ga baba i deda u Vrnjačkoj Banji morali do prvog srednje voditi i dovoditi iz škole. Ili šta reći o Rističeviću, Bečiću, Martinoviću i brojnim drugim živopisnim likovima iz naprednjačke serije. Da li može da napreduje jedno društvo kad mu socijalnu i svaku drugu politiku vodi dokazani julovac Aleksandar Vulin čija je stranka svojom politikom Srbiju već jednom vratila sto godina unazad. Gde su nam Zoricu Brunclik nametali kao kulturni model za 21. vek.

Sada nam serviraju premijerovog brata Andreja Vučića, kao stručnjaka za izbornu statistiku. Valjda mu zbog te velike i dokazane stručnosti stalno kradu identitet, jer bi svi voleli da budu tako uspešni kao on. Sa sve džipovima i odredom batinaša na koji je precenjujući svoje mogućnosti natrčao kadidat demokrata u Mionici. Dobro je da ovog puta nisu pominjali koru od banane kao glavni razlog njegovih povreda.

U vreme najveće diktature Slobodana Miloševića, njegov sin Marko je bio siva eminencija u Požarevcu, ali i pored toga, nije mogao ni da zamisli da će ga tata postaviti za gradonačelnika. To bi i za Miloševiće, bilo sramota. Ali, za Nikoliće zato nije. Oni su za kratko vreme postali sinonim za mnoge porodice, kako se sa malo znanja i nimalo obrazovanja u Srbiji može postati moćan i bogat. I kada premijer Vučić kaže, da ga pogađaju ti medijski napadi na Nikolićevu porodicu, a nijedan nije došao bez njegovog znanja i odborenja, onda je jasno u kakvoj kaljuzi živimo. Istoj onoj u kojoj smo danima morali da slušamo i gledamo kako su se vlasnik Pinka i njegova tragično preminula švalerka nesebično voleli i ispomagali. Ako su se saradnici ružičaste televizije žalili na neisplaćene honorare, a država nevešto skrivala koliko Mitrović zaista duguje za porez, bar je javnost Srbije srećna što je  saznala da je neko bio namiren. I to u apartmanu Hajata, sa kokainom u nozdrvama.

U tabloidnoj Srbiji koju Vučić svakog dana, za samo 100 hiljada dinara, marljivo radeći doteruje, sve se može saznati, pa čak i koliko su njegovi medijski prijatelji iz Informera i Kurira pokrali, koga su sve ucenjivali i reketirali, ko ih je plaćao da pišu najogavnije stvari, ali je zato najveći greh pitati, a posebno objaviti u kakvom je bračnom statusu premijer.

Izlegli ispod iste tabloidne kvočke, pod konrolom iste službe, nastaviće i u narednoj godini da svojim prljavštinama uveseljavaju neuku i prestravljenu srpsku publiku. Moćni premijer je nemoćan da to spreči. A i kako će kad i sam u tome učestvuje, kad su oni sastavni deo njegovog bića, večita inspiracija njegove nesputane radikalske mladosti. Važno je samo da tajkuni više ne vode Srbiju, a ko je vodi i gde je vodi, to je u ovom trenutku nebitno. Poslednja mesta su, ionako, već dugo rezervisana samo za Srbiju.

Da li neka zemlja može sebe nazivati demokratskom gde jedan od stubova te demokratije – pravosuđe nije u upotrebi već duže od tri meseca. I stiče se utisak da nikoga nije briga. Ni Zapad, ni Istok, a ni domaću javnost.

Evropski predstavnici su puni hvale za politiku koju nad Srbima sprovodi Aleksandar Vučić, ali ne žele da nam otvore ni jedno poglavlje na putu ka EU. Nedvosmisleno su pokazali spremnost da premijera održe na vlasti po svaku cenu, jer samo sa njim na čelu oni mogu da sprovedu ono što su naumili. Da Kosovo stekne punu nezavisnost, da se Republika Srpska demontira i utopi u bosansko more, da ljudi koji oni odrede ispod cene dodju do vlasništva nad energetikom, telekomunikacijama, rudnim bogatstvima… I to će raditi do poslednjeg nezaposlenog Srbina, žmureći na cenzuru i svaku vrstu nasilja koji će njihov eksponent u Srbiji primeniti. Jer, i oni i Vučić imaju isti cilj.

Jedino je nejasno kako glasači naprednjaka to mogu da pomire u svojoj glavi, ne vole Amerikance, mrze Nemce i EU, a glasaju za čoveka koga su ti isti lako pripitomili da sprovede sve šta su naumili. Možda oni najbolje poznaju svog lidera, za koga voditelj na javnom servisu kaže da je popularniji od Crkve, pa ko vele, ako smo već izgubili posao, veru, nadu i nemamo šta da jedemo, bar smo glave sačuvali. Malo li je to u ovakvoj Vučićevoj Srbiji!

Mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada. Ovu najužasniju rečenicu u srpskom jeziku, nastalu u vreme najžešćih turskih zuluma je od zaborava otrgnuo Vuk Karadžić. Imamo pred sobom čitavu 2015. godinu da svi razmislimo da li nepovratno klizimo ka tim i takvim vremenima. Procenite sami. Srećna Nova!